Zatvaram oči i zamišljam sebe pod velikom krošnjom bora, povetarac mi upliće prste u kosu. Čuje se nežni huk koji kovitla između grana, visoko sam, skoro da prstima mogu da dodirnem nebo. Mirišu iglice i smola, gotovo da osećam njenu slad na korenu jezika..
Jedna ruka, poput dara s neba, nežno kistom mala po mom telu gustu, crnu magmu iz srca zemlje.. Miluje, pa hladi. Ja sam danas, htela to ili ne, najveće i najlepše rukom malano ljudsko platno. Razlila se boja po meni, rasplinula nežnost i tolpota majčine utrobe… Pokuljala dragost, kao kad ustukneš pred prirodom, pred lepotom, pred božanskom ljubavlju i kad se potpuno predaš blaženstvu. Obuzima me i oduzimajući mi pravo i želju da uradim bilo šta, nosi lagano na rukama vetra u svoj prostor, u svoju toplu tamu, u srž postojanja... Jedan cvrkut ili dva, udaljenog drozda, pre nego joj se potpuno predam.. Jedan purpurni trag u mrežnjaci mog oka…I poslednji bat umornih koraka po mom telu... Lagano nestaju.... Obuzima me nepodnosljiva lakoca Postojanja.
